Mame vole punoću dojki. Od momenta kad to započne (a vezano je za nadolaženje prelaznog mleka koje menja kolostrum), provodimo sate u iščekivanju ponovljenog osećaja te težine.
Ta početna punoća, a može da se zadrži nekad danima a nekad nedeljama posle porođaja, čini mamu samopouzdanijom po pitanju dojenja. Tu je taj subjektivni osećaj da imaju mleka. Pored te težine, nekad mleko samo curi i između podoja, nekad na tokom podoja curi na onoj drugoj dojci, često vidimo bebina puna usta,…
Međutim, posle tog nekog perioda, počne taj osećaj postepeno da izostaje. Nekad, kad naiđe skok u razvoju, izostane naglo.
Nema više težine, naprotiv, mame opisuju da su im dojke mekane, izduvane, da beba vuče na prazno.
Da li je baš tako?
Najpre treba da se upoznamo sa tim kako se uopšte stvara mleko.
Već smo naučili da se isto stvara ulaskom u drugo tromesečje, formiranjem placente. Hormon koji “rukovodi” sve to je prolaktin.
Od tog momenta, laktacija je započela.
Mleko se proizvodi stalno, u svakom momentu.
Ipak, samo dojenje funkcioniše u sledećim koracima.
Beba hvata areolu (celu ili najveći deo) i pravi pokrete sisanja “na prazno” 3, 4 puta. To aktivira nervne završetke ispod areole i od njih kreću nervni impulsi ka mozgu. Tamo, hipofiza pokreće spregu hormona (od kojih su najbitniji prolaktin i oksitocin) koji tog momenta, dok beba aktivno sisa na dojci, iz limfe, dela mamine krvi, stvaraju mleko.
Stimulacijom areole (sisanjem ili izmlazanjem ako beba nije sa mamom) ostvaruje se da je nivo prolaktina na visokim vrednostima, te je time i količina mleka koja se proizvodi optimalna za bebine potrebe.
Takođe, posle početne prepunjenosti dojke (koja je super moć prirode da se obezbedi da beba prvih dana i nedelja dobije bar nešto mleka, čak i ako se mama ne snađe ili beba ne nauči da sisa) polako naše telo čita znake koje beba daje, te počinje da proizvodi tačno onoliko mleka koliko beba daje signala da joj treba.
Drugim rečima, uspostavlja se ravnoteža ponude i potražnje, te više nema potrebe za viškom mleka. A time više nema ni prepunjenosti.
Naprotiv, ceo mehanizam je kao protočni bojler. Ne stoji mleko u dojkama kao u posudama sa dnom, pa da beba posisa i da su prazne. Koliko se odvadi, toliko se stvori novog mleka. Stoga, cilj nam je da što češće praznimo dojke.
Prazne dojke podstiču višu proizvodnju!
Ipak, neke mame u strahu da im se smanjuje mleko, počnu da prave pauze između podoja, sa ciljem da se dojke napune. Kako je laktacija konstantna, mleko se stvara stalno. Ali, sa prepunjavanjem dojki, naše telo o tumači kao višak mleka, te počinje da smanjuje proizvodnju istog.
Pune dojke utiču da se količina mleka smanji!
Tako mame mogu da posvedoče da su početno pravile pauze čekajući da se napune dojke, a da je posle par dana ta pauza postajala sve veća, odnosno duže su čekale da se napune (jer se količina smanjuje).
Dojenjem na zahtev mi ustvari dopuštamo da beba sama reguliše količine koje joj trebaju. A mekane dojke nam govore da nešto dobro radimo.